И тако дође та Синеманија, као а’е са бицори да будемо „ин“, и погледам програм негде, кад оно...премијера Футбол Фектори, преведено Хулиганска страст. А' сте га превели, дебилчине... и већ сам видео с ким идем, и када (...ићи ћемо следеће године).
Радим турнус, ал' већ сам пре два дана средио на стару фору да морам нешто јурим, чекајте ме у холу. Паљба са аеродрома (навијачи-шљам-необразовани-у рудник... ћерурвамјебемшатроновинарску), Сава центар, лепо вече, излећем из трамваја (није било кола синови), мало поранио, некада није било гужве на ауто-путу, улазим унутра, људи весели, лепи, модерни, излазе са пројекције... „ јаааооо што је суууупер филмић јеботе, баш је романтичан! “, заљубљени парови цвркућу, и све је баш вауууу! Питао сам се како ће да изгледа наредних пола чуке у фоајеу сале где се пуштао филм, што ми је прилично насмешило брк.
Један по један, два по два, 5 по 5... поче да се пуни хол. Како ко уђе, исти покрети код свих... лево-десно поглед, скенирање...кад сниме- свако своме јату. Неко у омањем, неко у већем броју. Срећом бејаше велики хол, па би места за све, а да близина не електрише косу на вангли, ко је има. Kako је време одмицало, све је гласнија била та нека, чудна тишина. Само неко домунђавање, већ креће да буде као непријатно, ал опет много занимљив осећај, мислим свакоме недоживљен до тада. Ови што се познају, само миг и климање главом, а онда наравно домунђавање ко, шта. Некада се више људи знало, није ко сада. Моро сам да скокнем испред на секунд, пошто овај надимљени бамбус не зна који улаз, и видим прелази пешачки из 21. мини кортео, враћамо се унутра, брк не престаје да вуче на једну страну. „Сви су туууу као никадаааа“ хаххах... Одвојене групице београдских навијача, ја мислим први пут скоро сви заједно на неком малом простору, а да није на улици или некој спонтаној акцији…ал' оно као... нашли смо се да будемо културни, погледамо филм и то. Јебига, лепше је с културом! Тишина достиже врхунац јер је ситуација никад луђа, како је описати не знам, затишје пред буру, тај неки фазон. Јесте као напета атмосфера, ал' опет, неки готиван адреналин те пичи, није онај лудачки. Сви смо исто дошли да погледамо филм, само нас боје деле. Секунде као сати... ал су сви скапирали да је будалаштина да неко испадне будала, Богу хвала! Најјачи моменат је кад сам, погледавши около, скапиро да нико од „нормалних“ Београђана није дошао да погледа филм, већ само што би рекли на западу „крем де ла крем“, или „шљам де ла шљам“ на истоку, ал ви то не разумете хахаха...
Неко је убрзо повукао ногу, и кренуо у салу, и онда једна по једна, свака групација је лагано сачекала свој ред. Културица, стилуд. Опет је неко „о'зго“ средио да буде велика сала, а број људи да дође таман да нико не седи ни близу кога. Још један моменат за памћење је групно проламање смеха кад су декуте зачадили буксну на оном прозору. Остало, нема неке претеране филозофије, гледали сте филм сви. Мада, тишина током пројекције је рекла да су сви били добрано у филму, ако ме разумете...
Конец... исто културица, једна по једна екипица излази напоље, као оно у вртићу два по два, по групама кад излазимо, хахаха. И следећа сцена за памћење... опет ти „нормални“ људи у фоајеу, који су дошли на следећу пројекцију. Ту је већ поново жамор, фестивал, мода, вауууу... и видиш како излази банда КДЛК или ШДЛШ, и како урбани (Бео)„грађански“ жамор уступа место тишини, а збуњени погледи се сусрећу. Онда погледи беже, јер не разумеју ништа друго осим свог, на жалост, уског видокруга, за разлику од „нашег“, који смо дошли само да погледамо филм, исто као и они...
Сви ми гледамо исти филм, само нас „редитељи“ деле.
Мислите о томе...