Ми смо основани 1987. године иако су и пре тога постојали навијачи Будућности који су носили заставе и плетене шалове. Покретање организоване групе навијача везује се за 1987. годину јер је тада навијачки талас захватио читаву Европу укључујући и бившу Југославију. Црна Гора је у тој старој држави увек били најруралнија република и у почетку смо били забрањивани. Тек 88. 89. управа и полиција почињу да дозвољавају качење навијачких застава. Што се тиче мојих првих корака на трибини, ја сам 1979 годиште тако да су они настали још пре оснивања самих Варвара. Памтим Савићевића који је тада почињао, Мијатовића и целу ту генерацију. Тад сам се "заразио" и почео да идем на утакмице. Памтим навијање у то време и цео тај навијачки талас који је највише из Италије и Енглеске долазио у нашу земљу. Иако и даље нисам бип ултрас, из тог периода памтим часопис Тифо, памтим велику четворку која је тад била најактуелнија, добро се сећам наше групе, сарајлија и свих осталих из тог времена. Долазиле су нам навијачке групе из целе Југославије.
Наша прва навијања везују се за куп утакмицу са Ријеком. Са Армадом је и била једна од првих навијачких туча у Подгорици. Мислим да је тада било много лепше и здравије него сада.
- Да ли и колико људи је и даље активно на трибини из тог периода?
И даље долазе људи из тог периода, то је период пре него што сам ја постао ултрас. То су момци који имају 45+ година. Нема их пуно али долазе, поготово на веће утакмице.
Настало је 89/90 године а прекинуто је 91/92. Томе је највише кумовао покојни Војвода уз још пар момака из Варвара. На многим великим утакмицама Цигани су преко своје централне заставе ширили нашу Варвари заставу. Пријатељство је трајало пар година, прекинули су их момци из Варвара који су били мало гробарски намазани. Цигани су према нама били увек коректни, поклонили су нам бубњеве, ишли су и Варвари на многа гостовања и велике утакмице са њима. Кратко је трајала та љубав.
- Пријатељство са Мераклијама?
Пријатељство са Мераклијама датира још из 90тих година. Од једне утакмице коју смо играли са Радничким у Нишу мислим 90/91. Раднички је тада тек направио атлетску стазу на стадиону. Варвари су се појавили на тој утакмици, једно 50 њих и направили бакљаду. Ми смо тада у Подгорици имали фабрику која је производила бакље, звала се 19. Децембар. Наши су провалили да када баце бакљу на атлестку стазу да она гори, и то је њима било симпатично и нагрдили су ту стазу. Полиција их је нормално пребила и избацила са стадиона. Мераклијама се свидео тај навијачки хир, хулигански, и ујутру су сачекали неке наше момке и купили им сендвиче и возне карте. Тако да још из 90тих датира то, а ми смо то озваничили, ова моја генерација негде 99/00. Значи одавно датира то пријатељство а касније и братство.
Догађаје које волим и које бих издвојио има стварно много и углавном се тичу гостовања и туча. Издвојио бих на пример једно лепо гостовање у Кули. Не мора гостовање да буде лепо само ако има туче. Запамтио сам га као право навијачко гостовање, чак смо и победили у гостима. Кула пуна црногораца, људи су нам прилазили. Па гостовања у Хрватској, Македонији, Грчкој, Београд пар пута…
- Да ли би издвојио неку сезону на коју сте посебно поносни или за коју мислите да је нека врста прекретнице за даље функционисање групе?
То је сезона 05/06, сезона пре распада државе односно пре него што су Црна Гора и Србија добиле своје самосталне државе. Много смо били добри те године. Није било утакмице да је било испод 500 људи. Имали смо највише публике на стадиону поред београдских дербија. Та је година много учинила за нас, пар година после ње смо били баш добри.
- Шта сматраш за највећи успех групе?
За највећи успех групе сматрамо то што смо упркос деценијским притисцима из полиције и државне безбедности остали заједно. Наш успех је што смо у овој Црној Гори, вечито подељеној, успели да останемо заједно. Ми Срби, Црногорци и остали, да останемо заједно на трибини и да бодримо и волимо нашу светињу - Будућност. Ми смо увек говорили да је наша једина партија и странка на трибини само Будућност. Ван стадиона може свако да буде шта хоће, и да подржава кога хоће, то је свачије мишљење и ту не можемо нити ја нити били ко улазити.
- Да ли су трибине "Стадиона под Гордицом" привукле и људе ван Подгорице и у којој мери?
Трибине "Стадиона под Горицом" привлаче људе ван Подгорице, додуше не пуно. Ми нисмо баш омиљени клуб у Црној Гори и у самој Подгорици. Ми смо мали клуб али имамо велико срце и муда. Имамо навијаче у Бару, на приморју у Херцег Новом, Котору, па у Никшић, Беране, Мојковац, Колашин. Имамо чак и Варваре у Београду а и Варваре у иностранству, поготово у Америци. Звог лоше ситуације у Црној Гори много је момака отишло трбухом за крухом.
- Нешто више о навијачком покрету у Црној Гори, како се носите са недостатком навијачког противника у земљи?
Осим нас има никшићана. Навијачи Челика су били добри једно време па им се клуб угасио, онда Војводе су с време на време добре. Има ту још група у Берану, Цетињу, Бару... али то је само кад су велике утакмице или када дође Будућност. Када игра Будућност у том месту, то је празник спорта. Ту се што се овде каже: ''удружује кусо и репато'' и сви су против нас. Већ сам рекао да Будућност није баш најомиљенији клуб у Црној Гори. Што се тиче конкуренције, нама је увек једина конкуренција била полиција и полицајци, они су уствари највећи хулигани у Црној Гори.
Кошаркашки клуб се прати. Ја лично не пратим, нисам превелики заљубљеник у кошарку и имам неке своје разлоге. Осим гостовања на којима може да се нешто деси, нека фрка, ту сам увек. Да, кошарка је помогла нашој групи јер смо ишли на многа гостовања у Европи, од којих је једно против ПАОК-а. Тад смо изненадили паокаре нашом појавом у Солуну. Било нас је једно 150-200, потпомогнути са једном фракцијом навијача Ираклиса.
Гостовање у Загреб су иницирали да кажем трећа/четврта генерација Варвара. Они су инсистирали да се иде, да идемо инкогнитно. Направио се план да уђемо на три, четири различита гранична прелаза између Црне Горе и лепе њихове и Црне Горе и Босне. Конкретно, екипу у мом комбију када су нас питали њихови граничари где идемо, ми смо рекли да идемо у Словенију на кик бокс турнир, јер тад и јесте у Словенији био турнир. Остали момци су смислили свако своју причу. Углавном седам, осам комбија се нашло пред Загребом. Треба напоменути да је дан пре утакмице у Загребу већ била једна наша екипа да сними ситуацију и да види да ли се нешто шушка по граду. Одрадили смо то гостовање, похапшени смо и добили смо забране уласка у земљу. Некима од нас и дан данас трају. Медији су то испратили, много су лагали, поготово што се тиче репертоара песама. Ми смо певали наше песме, варварске, али се и јесмо курчили, јесмо провоцирали мало на националној основи јер смо навијачи, нисмо балерине или радници у библиотеци. Одлично гостовање, одрадили смо га како смо га одрадили, пролила се слава. Ми смо били у Загребу а Бојса није било. Бојса који су вероватно и знали да долазимо али се нису организовали и напали. Било је неких појединачних инцидената, ти момци су прегажени иако су се добро држали. Проглашени смо за не знам шта у Црној Гори, али ми смо то одрадили хулигански и навијачки и то је то.
Са Сласком је тамо било зајебано. Овде није било ничег превише између нас и њих, јер је наравно полиција стала на њихову страну. Једну нашу групу која се спремала да нападне Пољаке код стадиона, полиција је најурила. Подгоричка полиција је позната да је увек против наших навијача. Они су се ту хулиганисали колико су могли по Црној Гори, а поготово Будви. Тамо је било јако зајебано, на самом стадиону нас није било пуно. Они су нас пратили 400, 500km. Чекали су да изађемо из Пољске у Словачку и на том граничном прелазу су нас напали у пет ујутру кад су углавном наши момци спавали. Нисмо очекивали да ће да нас нападну у другој држави. Једва смо живу главу извукли, било је јако зајебано. Њих око 100 момака са штанглама, бакљама, мачетама су нас напали, наш један аутобус и један комби. Наш тај комби је буквално једва живу главу извукао, нисмо знали где се налазимо, то је трајало неких 30 секунди а нама је изгледало каo цео сат. Пољаци су можда одлучили тад и да нас поубијају јер је то био баш озбиљан напад. Што је нама донекле на крају и инпоновало јер је то значило да нас поштују као групу и да се боје од нас и генерално од балканаца. Ми смо после неких 15 минута наишли на неку пумпу, ту смо стали, нисмо више возили. Одлучили смо да станемо, да их сачекамо, да се побијемо, међутим они се нису појавили. Они су то на препад урадили. Неке су њихове извиднице после пролазиле, неки су ухапшени. Чак је полиција долазила до наших момака и питала да ли ми познајемо њих, наши су наравно рекли навијачки да не знају ко су.
Кренули смо са два аутобуса, два аута и један комби. Ишли смо кроз Македонију и на неком стајању смо одлучили да ова два аута и комби раније пре нас пиче за Скопље да сниме тамо ситуацију а ми бусом полако. Јер наравно аутобуси су нам распад, ретко ко хоће у Црној Гори да даје нама аутобусе. Са шиптарима смо се срели случајно, прво је наишао у сусрет нама један аутобус и они су снимљени па за њим мало касније још три аутобуса које смо ми напали. Ми смо се ту ћерали са њима иако је нас било мање два аутобуса, мало ћерамо ми њих мало они нас. Угавном у једном тренутку кад смо ми њих поћерали, тај наш други јуриш кад је био, један мој брат који је био поред мене ми рече "брате види ово" и видимо још десет њихових аутобуса како наилазе. Настала је општа касапница, не знам како смо живу главу извукли. Много је било повређених и избодених, а и ми смо успели њих да повредимо. То је била борба за живот и смрт, нас 90 на њих 500 са обе стране. Немаш где ни да побегнеш, није срамота побећи, ми би смо можда побегли да смо имали где али нисмо, кидали смо се, борили смо се са тим гамадима. Бог нас је спасио и Свети Василије Острoшки. Једна од најопасних ситуација у мом животу иако сам био у рату. То је било врло зајебано јер сам био немоћан, био сам изгубио и снагу. Извлачили су нас из аутобуса и боли ножевима, газили су нас, али смо ето успели, добро смо им вратили и Бог нас је спасио. Момци који су били у самом Скопљу у међувремену су успели да се побију са неком групом Комита које су пребили, имају чак снимци и слике од тога.
Гостовање у Никшићу кад сам ја брутално и мучки пребијен од стране никшићке полиције. То је било питање кад ће да се деси у Никшићу, увек тамо имамо проблема. Тамо 80% полицајаца су лоши људи вероватно из неких инцестних бракова и ко зна каквих. Зајебано је било, ја сам на своју руку оба пута прескочио ограду. Кад сам улетео у њих, кад сам се тукао са њима, кад сам оборио једног и другог изударао. Онда после моје пребијање испред стадиона, ја се тога ни не сећам јер сам био разваљен и тешко повређен. Црногорска полиција није хтела да ми укаже помоћ, нису хтели да ме одведу у хитну него сам тако крварио. Извештај вештака је биoi да сам могао да погинем. Ту нема нешто пуно да се прича, срамота њихова а наша победа, људска пре свега. Ја сам изашао из аутобуса после на своју руку, није мене нико оставио од другова, нико није ни провалио да сам ја изашао јер су се људи још опорављали од сузавца. Ја сам своје часно одробијао, њима остаје брука а мени слава. Ја се не стидим нити сам се икад стидео ко сам и шта сам. Увек ћу долазити у Никшић, погледати утакмицу, увек се могу са сваким од њих побити као момци прави што раде али они то дефинитивно нису. Нек су они мени живи и здрави а Бог нек им суди.
Имамо коректну сарадњу са фудбалском и кошаркашком управом јер те спортове пратимо. У управама су обично људи из власти који су добри са нама због тога што нас се плаше. Ми то што тражимо они нама дају, мада су нам много и узимале бивше управе, поготово фудбалске на челу са градоначелником Мугошом који је криминалац тешки.
- Хуманитарни рад групе?
Група је увек имала и имаће хуманитарне акције. Небитно да ли је то Косово и Метохија, Подгорица, Црна Гора, породилиште, поплаве, земљотреси... Увек смо ту.
- Праћење репрезентације?
Као и све у Црној Гори ми смо и ту подељини али на неки братски начин. Репрезентацију може да прати свако ко жели. Ја лично не пратим црногорску репрезентацију. Момци који навијају за ту репрезентацију су великим делом моја браћа и пријатељи са трибине. То је њихово право за кога ће да навијају. Ја лично пратим репрезентацију Србије из неких мојих убеђења и уверења. Тако да свако навија за онога кога жели, то не можемо ми никоме да одредимо.
Тешко је то са политиком као што сам и напоменуо. Државна полиција покушавала је годинама да убаци своје људе и убацивали су, ал смо их увек провалили на трибини. Исто важи и за владајућу странку и за опозицију. Свако би волео да Варвари буду про црногорски или про српски али ми смо једноставно ултраси. Међу нама има Срба, Црногораца, Албанаца и муслимана, али на трибини ми смо ултраси. Ако треба, ми и можемо чак и неку песму националистичку да певамо, али то је чисто из провокације према контра страни. Јесте зајебано, јесте тешко, многи су људи напуштали трибину, неки су се враћали али смо се борили и борићемо се да политике међу нама нема. Нема везе што на трибини неко диже три или два прста. То је наше стање и наша свакодневница.
- Сведоци смо промена у систему вредности и интересовања код млађих нараштаја, како се носите са тим и како успевате да привучете млађе на трибину и усмерите их на прави пут?
Ми смо доживели велику трагедију, изгубили смо два млада живота, момци су погинули. То је велики удар за групу јер су они били што се тиче млађих једни од најактивнијих. Жалосно за Лазаревића и Бобичића нашу браћу што нас ето сад са многом нашом браћом са те небеске трибине посматрају. Гледамо да млађе мало макнемо са улице, да их ставимо на неки прави пут људски. У Црној Гори је то сада много зајебано због ових ратова, ето и ту смо као народ подељени по неким клановима. Гледамо да не уђу у то, да живе дуже, јер није пичка ако није криминалац већ прави момак. Прави момци не робијају пуно и остају живи.
Што се мене лично тиче, ја као Србин из Црне Горе се надам само једном, а то је да ће овај народ почети нормално да живи. Небитно да ли је неко Србин или Црногорац, ја се надам да ће ове поделе да се забораве, да ће обични људи почети нормално да живе. Не као до сад, само они што су били око ДПС-а - криминалци и улизице. Очекивања су ми да се мало поправи ситуација. Да се не ниподаштавају људи који се изјашњавају као Срби. Да могу људи који се ијашњавају као Срби да налазе послове, да их не одбијају због тога. Као што су мене одбијали иако сам завршио академију за тренере. Нисам могао да нађем посао у тим добрим теретанама. Али се то већ сада полако мења, ево сада држим тренинге у две теретане. Битно да је отишао овај криминални режим. Надам се да ће људи који су били у овом режиму, поготово у државној полицији одговарати за пребијања и убиства. Јер људи из полиције и државне безбедности су наређивали да се убијају људи из Црне Горе. Убијани су људи, пребијани само због тога што нису подржавали злочиначки режим Мила Ђукановића.
- Шта мислиш о навијачком покрету у Србији и да ли пратиш дешавања међу српским групама и како их оцењујеш?
Ја пратим навијање у Србију, поготово због мени драгих људи. Наше браће Мераклија, ја имам добре односе и многи то знају са навијачима Офк Београда, са навијачима Војводине али и са Делијама и Гробарима. Не свиђа ми се много тога у навијачком покрету у Србији, поготово ово уплитање криминала у навијаче. То је више изгубило сваки компас. Што се каже овде код нас, посрали су се поједине групе на навијачки покрет. Онда то уплитање у политику, јеби га велики океан и онда велика очекивања. Мислим да је много боље било у Србији негде 90тих док је Милошевић био, и тад је било политике али тад је то била ултра политика, сад је све ово изгубило неки смисао. Оно што мени највише смета као Србину из Црне Горе то је да Срби убијају Србе. Ако ћете да убијате већ, идите на Косово па убијајте оне који треба да се убијају или убите сада неког који треба да буде убијен. Не знам, изгубило је то сваки смисао. Волео бих да се то мало врати у нормалну, не бих волео да нико више страда од навијача. Ружно је да Србин гине од Србина, ајде шаке, ајде туче, а не ово као сад. Томе се мора стати на пут јер пре или касније ће се десити нека катастрофа и забраниће се навијачки покрет.
- Порука за крај?
Порука за крај је да сачувамо тај неки навијачки кодекс и навијачки покрет. Да се не претворимо у нешто што не желимо а што би волели људи који нас не воле. Ја сам увек на страни навијача, не битно којој страни припадао. Поготово кад је борба против система или полиције. Мислим да навијачи треба да остану ултраси, да буду навијачи. Тај криминал је увек био међу навијачима али то не сме на трибини да преовлада, разумемо се ми, нисмо ми баш предобри синови, момци и родитељи али треба остати ултрас док си на стадиону, кад ниси на стадиону можеш да будеш шта хоћеш. Не треба мешати ствари које нису навијачке и стављати их у овај наш свет јер кажем вам, изгубиће се то све и изгубиће се навијачки покрет.