Срби увек некако морају да превазилазе тешкоће. Било да је то неадекватна НАТО агресија, блокада од стране ЕУ, или, што се фудбала тиче - неправедне казне УЕФА. Међутим, забрана посете гостујућих мечева до краја квалификационог турнира само нас је додатно мотивисала. Тим пре што је следеће гостовање требало да буде у Естонији. Сама утакмица играла се у Талину, што је браћу изузетно радовало. Блискост са Русијом ( посебно с Питером) и жеља Срба да покажу званичницима УЕФА и сопственом фудбалском савезу ко је ко, указивали су на то да ће ово бити одлично гостовање! После низа инцидената у Ђенови, озбиљно се страховало да ће се нешто слично десити и сада. Никако нисмо хтели да се понови прича из Раменског или Јарика. Боривши се са сличним искуствима по овом питању, одлучено је да се остане по страни од активне организације, а да се усредсреди на сопствене планове и прирему. До последњнег тренутка није се знало да ли ће допутовати Срби, с обзиром на то да су репресије власти ставиле под знак питања не само могућност преласка границе, већ и будуће легално постојање српске навијачке сцене. На домаћој граници, после повратка из Италије, били су претресани сви који су на било који начин учествовали у организацији путовања навијача, и многи су доспели на црни списак полиције (практично све Делије..). Донети су нови жестоки закони против насиља навијача, биле су упозорене аутобуске компаније да ће им у случају сарадње са навијачима бити одузета лиценца. Али је нас све то само чинило јачим. Иако су се планови и размере припрема у великој мери мењале до датума одласка, пре почетка путовања формирана је група истомишљеника из Русије. Дописно пријатељство формирано je захваљујући Србима. У Талину је већ радило ''посредништво'' из редова руске дијаспоре, које је пружило приметну информациону помоћ (ХВАЛА МОМЦИ!). Оно што је било важно за нас-организација неописиве атмосфере српског гостовања! Мешавина јединства, храбрости, позитивне агресије и лудог весеља! А за извођење свега тога, ручно, као што се и очекује од десничарских навијача, била је направљена транспарент-порука у четничком стилу ‘’Слобода или смрт’’. Црна слова на белој позадини требало је да подсећају на несаломиви дух два народа! А да не говоримо о заставама, специјално направљеним налепницама, и осталом што је карактеристично за гостовање.. Била је забрањена једино употреба пиротехнике на трибини, у било ком другом случају то је било немогуће, али је УЕФИ био потребан и најмањи повод да уклони репрезентацију Србије са турнира, а преузимање одговороности на себе за то би било глупо и у крајњем случају значило би непоштовање навијача репрезентације Србије. О том, и неким другим правилима понашања било је написано у отвореном интернет саопштењу СВИМ гостујућим навијачима. И тако.. КРЕЋЕМО! Лудница је кренула већ у возу. Од олдскул испијања водке, уз домаће специјалитете, преко упознавања са свим девојкама у вагону, до превожења преко границе транспарената који су ужасно смрдели на боју. Приче које су се чуле у вагону су се посебно допале лику који се представио као неки начелник при министарству спољних послова, који нам рече да нас по доласку чека 6 дана у кпз. То нас није уопште потресло јер смо имали визу на 5 дана, тако да смо на крају постигли с њим консензус и пред јутро легли да спавамо. Већ по доласку, Талин је почео да се радује! Супер време, мноштво пабова у центру града са одличним ценама. Углавном смо у пабовима и упознавали Талин. Прелазећи из паба у паб, нашли смо на крају пријатно место које је постало наше место за окупљање. Ускоро су се могле чути и руско –српске песме на улицама естонске престонице. Песма је привлачила и Србе који су допутовали из Шведске. Братимљење са старим пријатељима је лагано прешло у добру забаву. Мештанима који су дошли да попију није баш било пријатно на крају па су се повукли. Преко пута улаза паркирала се марица, а поред нас су се неочекивано појавиле продавачице љубави. Било их је толико да на једном од нас долази минимум једна курва. Након што смо се договорили о месту скупа- ирски паб на главном тргу, сви су отишли у своје хотеле. Неко с другаром, неко с дамом. Следећег јутра,ми случајно груписани ''подмосковски четници'', одали смо почаст руским војницима на споменику Бронзаног војника. После обиласка стадиона и куповине карата за већ договорени сектор, ми у плаво-црвеним и црвено-белим бојама чекали смо на месту окупљања. Изненадио нас је бројни састав навијача који су дошли из Питера. Чим су заузели централни део паба, омдах се знало да ће гостовање бити за памћење! Последњи су стигли скандинавски Срби и одмах је почело лудило! Руско-српска познанства, певање, екстра атмосфера још једном је доказала наше душевно сродство са српским народом! Дошло је време да се крене на стадион. Националне заставе Србије (забрањене на утакмици), транспаренти за подршку Србима, обележја, све се сакрива при уласку на стадион. Због не тако добре организације гостију, ми из паба излазимо као гомила. Полиција не реагује( иако их је у граду више него обично) и колективни пролазак се завршава разбијањем уличне расвете и атаком на један од излога продавнице. Након тога свако, зависно од циља или од дејства конзумираног алкохола, делује сам. Неко наставља да блеји по центру, неко се таксијем упућује ка стадиону, умешавши се у гужву локалних навијача, преносе све што је потребно за договорени сектор. А пренети није било лако. Мада, сести на домаћу трибину и јесте део плана, претрес на улазу је био строг. Нису сви имали среће. Одузимано је све што је имало српске мотиве, нпр, морали су да се скидају мајице са орловима и ћириличним натписом. Због тога је настао први конфликт. Група младића која није успела да унесе транспаренте, качи их на жицу која ограђује стадион. Истог тренутка се појављује полиција и скида их. Почиње прво кошкање, имамо и прве губитке. Полиција делује доста грубо. Без обзира на све наш сектор се поприлично попунио. Поред нас су се сместили руски момци. Чекамо да прође пауза... и са почетком српске химне качимо заставе. Заставе Србије и обележја се виоре над главама. Нико није очекивао такво изненађење, и чује се звиждање са свих страна! Нас су редари брзо окружили живим зидом, али нису ризиковали да се мешају или изводе некога. Атмосфера се захуктава. Химну Естоније дочекујемо скандирањем Србија, Србија. Затим, прилично сложно за неорганизовану групу, чују се једноставна скандирања на српском, традиционална за репрезентацију, мада 90 посто људи их чује први пут. Естонци исто узвраћају неким нејасним скандирањем. Ми певамо Каћушу. Естонци су у шоку и већ показују средњи прст. Руси постају гласни и Србија одмах постиже гол. На стадиону-мук. Ми беснимо! Али све у оквиру правила, нема бакљи. Без обзира на директиву да све заставе морају бити у првим редовима, национална застава Србије некако доспева до радара. Они покушавају да је уклоне, међутим наилазе на наш отпор и ми успевамо да вратимо заставу међу нама. У сектор улази естонски ОМОН. На нашу жалост, улаз у сектор се налази одмах иза наших леђа, тако да успевају да одмах одведу групу младића. Било каква туча може да се заврши дисквалификацијом репрезентације, нама преостаје само да се држимо једни за друге. Међутим, одводе још двоје људи. Ми се одупиремо, држећи се за ограду, максимално компликујући задатак чишћења сектора од нас. Ка сектору прилази делегат српске репрезентације, и мислећи да смо Срби покушава да нам каже да се не супротстављамо. Ко зна српски објашњава му да смо ми Руси и да ништа противзаконито нисмо урадили, шведски Срби инсистирају да он заустави ОМОН. Он очигледно не разумевши ништа и очекујући следећи скандал, хвата се за главу и враћа се на клупу. Ацаби играју на лукавост и почињу с нама преговоре ”Ми вас не задржавамо, једноставно хоћемо да вас пребацимо у други сектор даље од естонских навијача, да бисте избегли провокације, у противном ћемо вас ухапсити због противљења.’’ Шанса да издржимо дуго није велика, с обиром да их је много више него нас, и да су ангажовали и естонску војску која у пуној униформи седи на горњем делу. Морали смо да се сложимо, скидамо траснпаренте и заставе и излазимо из сектора, и чим смо се нашли у холу стадиона- увртање руку иза леђа, изводе нас на улицу где нас окрећу лицем према зиду и стављају лисице. Нико још увек не зна да смо ми Руси, полиција мисли да смо Срби. Те који покушавају да се опиру задржавању бацају на земљу лицем према снегу и хапсе због супротстављања. Даље следи претрес снимака лица на камери и пасоша, и утовар у полицијски аутобус. Развозе нас по свим затворима Талина, где седимо два или више сати. Све време су нам лисице на рукама. Иако је атмосфера унутра весела, неко је у шоку због оваквог дејства полиције, а коме није први пут, тај је миран, и задиркује возача, а неко чак ослобађа руке, куцка смс, лепи налепнице на комби унутра..)) Док смо чекали, мисли су нам биле разне. Иако су нас у потпуности извели у 15. Минуту меча, брутално нас задржали без икаквих основа, ми смо ипак урадили све што смо хтели. Унели смо транспаренте, пљували УЕФА, подржали братски народ, и то не коментарима на интернету, већ делима. У суштини, то је била јединствена ситуација у навијачкој историји- када је навијачима једног тима забрањено да гостују и да имају било какву подршку на утакмици, али на меч организовано долазе навијачи другог тима и упркос свим ограничењима и препрекама подржавају тај тим. Ако се узме у обзир још да су то мечеви националних репрезентација, историја је тек фантастична! Тада се мислило да ће то бити скандал. Око 80 грађана Русије задржано на мечу Естонија-Србија, без икаквих основа. Али су ипак сви били пуштени после завршног звиждука на основу алкохолисаног стања. Једини који су нас чекали испред били су Руси који живе у Талину. И углавном мајке ухапшених. Сви су они били ужасно забринути јер су мислили да је ово била реприза оне ноћи када су демонтирали Бронзаног војника, и када је по Талину почело хапшење руске популације. Удахнувши хладан ваздух слободе, сваки од нас је кренуо својим путем. Неко на бус, неко у хотел, неко назад у град да врати дугове гостопримљивим Естонцима. Поздрављали смо се је један с другим као да у почетку није било неповерења, као да нисмо две супротне стране, јер после утакмице, снобизам је потпуно нестао. Јер ипак смо седели један до другог на клупи у притвору, раме уз раме. Није играла наша репрезентација, али смо били сложнији него кад она игра! Последњи дан смо провели у пабу, уз локалне новине, Гинис и виски. Као и увек у новинама, писало се о задржавању 80 агресивно настројених српских хулигана, али захваљујући полицији, опасност је била на време спречена! ПС Хвала четницима из Подмосковја за организацију лудила у пабовима, хвала свим момцима из Питера за све. Хвала руским другарима из Талина за помоћ у организацији и гостопримство! Хвала Србима из Шведске за јединство, видимо се ускоро! Посебно хвала једином Србину из Београда који је успео да дође! ППС И хвала Естонији... чекамо вас у гостима! 33A.
0 Comments
|
Категорије
All
критике-предлози-идеје-материјал-контакт
|