Може се рећи да је кежуал покрет настао крајем 70-тих година а претеча су му свакако били модси. Велику улогу у развоју као и у настанку овог покрета имају успеси Енглеских клубова тих година у Европи. Острвљани су путовали широм старог континента, поготово ливерпулови навијачи јер је тих година њихов клуб био више пута на врху Европе. Са путовања су се враћали са пуним коферима крадених ствари које су носили или продавали својим друговима. Крали су углавном за време нереда а њих никада није недостајало поготово када су енглези на евро-гостовањима у питању. Италијански и Француски брендови су били најзаступљенији ( Fila, Кappа, Sergio Таcchini, Аdidas, Lacoste, Benneton…).
У наредном периоду је било проблема приликом набављања скупих крпица јер већина градова тада није имала бутике где би навијачи могли да се снабдевају. Одласци до Лондона ( па чак и из Шкотске) само да би се обишли бутици су постајали све чешћи, долазило је чак и до окршаја у возовима када би се срели чланови ривалских екипа по повратку из шопинга у престоници. Јавља се и ривалитет између самих навијача, питање престижа је било ко ће имати најновије моделе, неке нове етикете, из недеље у недељу покрет се ширио све више. Свакако велика предност кежуал културе је било скретање пажње полиције са себе. У то време, пандури су више обраћали пажњу на скинсе у “Doctor Martins“ цокулама па и на обичне навијаче у дресовина и шаловима него на фино обучене момке који су на себи имали више стотина фунти. Ти “фини” момци су се тако лепо обучени лакше шетали градом, лакше улазили у пабове а такође су по препознатљивом стилу лакше и препознавали противничку екипу. Осамдесетих, најпопуларније су биле харингтонке, поло мајице, голф јакне, карирани шалови, џемпери са V изразима а на ногама Adidas патике међу којима су најприсутнији модели били Samba, Stan Smith, Gazelle, Forest Hills. Такође, на ногама се често виђала и марка Diadora, модел Borg Elites.
Крајем ове деценије, покрет се мало смирује појавом рејв сцене. Широм земље се отварају клубови у којима су се окупљали млади и самим тим мало запоставили фудбалске мечеве. Колико је то утицало на ову културу говопи и чињеница да су момци из челсијеве екипе одрадили мајице “Hooligans against Acid”. Кежуал навијачи почињу да се крећу по журкама, неки од њих улазе и у послове око диловања дроге, организовања обезбеђења за клубове, узимају се добре паре. Почиње асид манија нема више окршаја, границе непостоје, ривалитети између градова су се за сада заборавили, сви заједно су ушли у нову еру, еру у којој се сви воле. Ликови из супарничких екипа су играли цело вече једни поред других, исти ти који би да су се срели пре 6 месеци шибали до изнемоглости. Па да ли је могло то дуго да траје ? Тешко… Средином деведесетих све опет долази на своје место, ратне секире се ископавају, фудбалско насиље се враћа у моду ! Самим тим и кежуал покрет доживљава ново рођење. Међутим, мењају се неке ствари. Више нису толико популарни неки брендови који су били више спортски ( Каppa, Diadora …) у фазон улећу озбиљније и скупље марке Stone Island, Armani, Prada, CP Company, Henri Lloyd, Paul and Shark, Ralph Lauren, Hackett ... Неке етикете су и даље популарнe нпр Lacoste и Burberry за које се могу рећи да су испратили све периоте ове културе. Све више су ношене поло мајице светлијих боја, фармерке су такође ношене у знатно светлијим нијансама. Прави бум у овој субкултури изазивају модели Масимо Остија, који је дизајнирао фантастичне Stone Island и SP Company капуте и јакне. Stone Island је и дан данас јако популаран али крајем деведесетих и почетком новог века је доживео врхунац међу кежуалима јер су их једино они и носили па је постао и синоним за њих.
Једно време полиција је и повезивала знак овог бренда са нео-наци организацијама јер донекле подсећа на келтски крст. Као и увек, јако су бистри … Дошло је чак дотле да је ова марка променила свој лого због проблема са хулиганима па је уместо присивача ( са знаком који подсећа на НАТО) који је уз помоћ два дугмета стајао на левом рукаву симбол постао мали знак који ипак подсећа на претходни лого. На сличан потез били су приморани и људи из Hackett-а који су морали да мењају дизајн својих ствари на којима је до тада био велики натпис бренда на грудима. У деведесетим је постало толико очигледно како се сада хулигани облаче да су то чак и пандури провалили. Почетком новог века, кежуал култура се и даље развијала, на сцену су ступили и неке нове етикете а неке старе су и даље биле активне а то су оне које вероватно никада неће бити “out” када је овај фазон у питању (Lacoste, Stone Island, Burberry …). Неке од нових популарних брендова су One True Saxon, 6876, Fajll Raven, Patagonia, Dupe …
У последњих неколико година покрет се још више развио. Снимљенo је пар филмова везаних за ову текматику од којих је “Football Factory “свакако најприближнији некој истини док је “Green Street Hooligans“ снимљен на неки холивудски фазон па то многима иде на јаја. Поред ова два треба поменути и краткометразни филм “It's a casual life”који вреди погледати. Осим филмова, издате су и неке књиге које обухватају како кежуал тако и период пре његовог настанка. Неки музичари попут Мајка Скинера, фронтмена групе “The Streets“ често носе Stone Island и друге кежуал брендове на својим спотовимакао и у јавности. Наравно, све ово иде на полни орган правим кежуалима јер је сада њихова омиљена марка постала популарна и у осталим круговима, није само њихова прича и сyмбол међусобног препознавања.
Кежуал покрет више није само заступљен на острву, одавно се проширио на целу Европу. У скандинавским земљама је због великог утицаја са острва сцена солидно развијена као и у Француској, Шпанији па чак и у Италији која је колевка ултра покрета. Код жабара се у протеклим годинама појављују кежуал екипе а може се рећи да је сцена у Риму најразвијенија где оба градска великана имају фирме налик онима са острва, можда су на то утицали и међусобни контакти навијача Лација и Челзија.
Што се тиче ситуације у Србији може се рећи да је мода све присутнија, људи све више обраћају пажњу на то како иду на утакмице. У престоници су се отворили бутици већине познатих брендова па се чак може наћи и Stone Island али по крајње нереалним ценама када се у обзир узме наш стандард. Код нас нема ни разлога ни потребе за формирањем кежуал покрета али више него позитивно јесте то да су домаћи навијачи почели пристојније да се облаче. Тешко би било пратити острвске трендове али заиста није тешко на утакмицу отићи нормално обучен (патике, фармерке, поло мајица ...), за толико може да се издвоји бес проблема.
Кежуал култура је нешто за шта не постоји дефиниција, нема стриктних правила шта се носи шта не, она оставља доста простора да свако буде оригиналан, да буде посебан да буде свој и вероватно зато, због константног напретка и мењања, она ће трајати још дуго … #НИН