Здраво! Ја сам Педро, имам 48 година, рођен сам у Напуљу, али скоро 20 година живим у иностранству. И даље сам Ултрас мог града, чак и више него мог клуба. Никада нисам улазио у групу, ја сам поносни 'пас луталица'.
Одрастање у Напуљу. Како је изгледао твој навијачки пут и како изгледа стасавање једног италијанског ултраса?
Можда звучи изненађујуће, али није било толико природно навијати за Наполи. За време мог детењства, Наполи је био слаб, мучио се и борио за опстанак у лиги. Са друге стране, клуб из Торина (извините, али не могу да кажем ни име) је био веома успешан, а знате да деца воле да побеђују. Имао сам много школских другова и пријатеља који су навијали за тај тужни клуб... На сву срећу, моја породица је била верна Наполију. Ујаци су ме први пут довели на Сан Паоло када сам имао 5. година. Постати ултрас је био природан избор. Када сам први пут ушао на стадион, више ме је привукла публика, навијачи који су навијали и певали, огромне заставе, шарени димови... Тих година стадиони по Италији су били пуни, у Напуљу такође, упркос лошим резултатима клуба. Гледање фудбала на терену није била опција, био сам премали и није било могуће пратити, јер је увек нека одрасла особа стајала испред мене. Зато сам се више фокусирао на певање и подршку, био сам заљубљен у страст и енергију која је долазила из гомиле.
Годину првог историјског 'скудета' Наполија 1987. године. Баш те године, моја породица је одлучила да се пресели у Милано, на север, 800 км удаљено од мог града. Имао сам 13 година и пропустио сам огромну прославу. Наредних година, почео сам активније да пратим свој клуб, углавном одлазећи на гостовања које је Наполи играо на северу Италије, и то углавном сам. У Италији нико не води Наполи, на северу поготово. Чак су ми и гостовања по 'малим' клубовима и градовима, попут Кремоне, Пјаћенце... била тешка, јер сам био сам. Као такав, био сам лака мета за домаће ултрасе. О гостовањима Наполија на Сан Сиру, против Милана и Интера, или у Бергаму против Аталанте, у Бреши, Верони, да и не говорим... то је био 'руски рулет'. Стално сам долазио у ситуације које су ми давале три опције: прва је била да бежим, друга је да се суочим са сигурним батинама, а трећа опција је била да будем паметанији како бих избегао претходну. То није значило скривање се или избегавање конфликта, већ то да нисам смео да се кучрим, нисам био арогантан и поштовао сам ривала. Мој менталитет је да поштујем све (праве) ултрасе, јер се увек може наћи неко паметнији, јачи и искуснији од тебе.
Шта је по теби прави навијачки менталитет ?
То је питање од милион долара! Свако од нас има свој начин којим живи навијачки живот. Ја волим да научим нешто ново, сваки дан, а не да тапкам у месту. Све се мења и развија па тако и покрет којем припадамо. Ово је грешка коју видим у Италији, многи ултраси и даље мисле да смо ми једини мајстори 'организоване подршке' на стадионима. Живе у прошлости, не прихватају промене.
Шта сматраш за свој највећи успех а шта за твој највећи неуспех у навијачком животу?
Мој највећи успех је то што сам био активан и ван свог града. Живео сам у Брну, у Чешкој, и пратио сам их дуги низ година. Исто сам радио и са неким малим клубом на северу Италије, Про Сесто у 3./4. лиги. Био сам са Делијама на неким гостовањима у Европи. Мој највећи неуспех је што нисам могао стално да пратим свој клуб. То што живим 800 км од Напуља, често економски нисам могао да испратим. Када путујете сами, трошкови су већи. Поготово када сам се преселио у иностранство. Могао сам себи да приуштим само 7,8 мечева по сезони и то није довољно да се приближим другим ултрасима.
Историјски гледано, које периоде би издвојио као најбоље за навијачки покрет у Италији?
Крај и средина 90-их су били врхунац ултрас покрета у Италији. Стадиони су били пуни, у свакој лиги, сваки клуб, имао је групе које су пуниле трибине. Срећан сам што сам доживео те године као активан навијач. Већ 1995. године са несрећом пре утакмице Ђенова – Милан ( смрт Вићенца Спањола ), јасно се уочавао сигнал слабљења сцене. Репресија је порасла, медијско етикетирање, пооштравање закона за насиље на стадионима и тако даље...Неки су у тој ситуацији видели прилику да стекну личну корист, новац или комадић власти уз спрегу са полицијом и политиком... Ово је био почетак краја покрета.
Да ли би могао да извојиш неке по теби преломне тренутке и акције које су промениле навијачки покрет у Италији током историје?
Од касних 60-их до раних 70-их у већини градова Италије су настале прве ултрас група. Један важан детаљ: Италија је тих година имала баш узаврелу политичку ситуацију, са сталним тензијама, протестима и демонстрацијама на улицама. Први ултраси били су тинејџери који су покушавали да копирају бунтовнике екстремних политичких група; десних и левих крила. Чак и у првим именима: командоси, бригада... Тек после десетак година, ултрас групе су почеле да развијају нешто озбиљно. Пре тога, биле су само групе клинаца који скандирају и навијају за клуб, док су се старији момци борили за истинске промене система и власти на улицама. 1978. године долази до првог озбиљног инцидента на стадиону, која се директно повезује са ултрасима. Било је то пре и за време утакмице Аталанта - Торино. Торино је био топ тих година. Годину дана касније, током дербија Рима, десила се смрт навијача Лација, Папарелија. Неколико недеља након тог догађаја је било забрањено качење застава са именима ултраса или било чега што би повезивало и указивало на покрет који се везивао за насиље. Године 1985. догодила се трагедија на Хејселу. Такође је та епизода имала огроман утицај на сцену. Показало се да је при одласку на гостовање потребна одговарајућа организација. То је означило разлику између симпатизера и ултраса. 1987. је година када су Иридућибили Лацио рођени. По мом скромном мишљењу, они су означили следећу разлику, између ултра и ултраса. 1995, као што сам већ рекао, је трагедија пре утакмице Ђенове - Милана, са порастом репресије. 2007. догодиле су се две трагедије, смрт полицајца којег је убио његов колега у Катанији и злочиначко убиство Габријела Сандрија, од стране полиције. Те године су биле врхунац полицијске бруталности и репресије.
Тешко је изабрати. Постоје мале групе које заслужују помињање. После Наполија поменуо бих Салерно, Авелино, Кавезе, Ноћерину, Турис...
Разлика у навијачком менталитету група са југа и севера земље?
Ултрас покрет је настао на северу. На северу се боље живи, тамо су радна места, југ је сиромашан. И дан данас, многи са југа морају да се преселе на север да би студирали или радили. Групе на северу земље су 'мешовите' - локални становници и 'имигранти' из јужне Италије и иностранства (углавном Румунија, Албанија, северна Африка). Нешто попут онога што се дешава у Немачкој, Француској или Шведској... Групе са југа су „чисте“, имају само домаће. Такође, клубови са југа су фудбалски много мање конкурентни од оних са севера. Са југа земље, само је Наполи освојио италијанску лигу, (Каљари је победио једном, али се не сматрају Италијанима...). С друге стране, клубови са југа могу да рачунају на 'имигранте' када играју у гостима на северу, док су северне групе мање бројне када долазе на југ ( искључујући Интер, Милан и клуб на 'Ј'). Друга разлика је у томе што је на северу има много више пара, а када се има пара, има и више могућности за трошење слободног време. На југу је фудбал, често, скоро једина страст код младих људи.
Да ли би могао да издвојиш неке групе у Италији које се по теби издвајају од осталих. Менталитет, организација, снага?
Аталанта је била врхунска по организацији и менталитету. Исто мислим за Лацио на почетку Иридућибили ере. Каљари је поштован јер никада нису пропустили прилику за сукоб, лицем у лице. Милан 90-их је такође био врхунски у организацији, посебно са групом Фоса де Леони. По мени су мање групе, у нижим лигама најбољи пример ултрас менталитета: Самбенедетезе, Таранто, Пиза, Кавезе...
Репресија над навијачима у Италији, какве су последице картице оставиле на навијачки покрет у Италији?
Картица је била 'масовно оружје'. Искоришћене су да окрену ултрасе једне против других – завади па владај. Операција за стварање подела у покрету, између група које су одлучиле да прихвате наметнуто и група које су се томе противиле. У неким тренуцима ови други су групе са картицом сматрали 'првим непријатељем', јер су продали своју душу систему. Још увек имам ово мишљење. Данас је само неколико група одржало обећање да ће бојкотовати картице.
Стиче се утисак да се навијачи у Италији после проблема са картицама полако буде, трибине су све пуније, да ли сматраш да покрет у Италији иде у правом смеру?
Напротив! Не видим пуне стадионе, а ако и има, ови су пуни навијача, а не ултраса. Можда неки ултра, али сигурно прави ултраси не могу да сустигну ову ситуацију.
Сведоци смо промена у систему вредности и интересовања код млађих нараштаја, како мислиш да навијачки покрет треба да се носи са тим, како привући младе на трибине и усмерити их на прави навијачки пут?
Видим да су у Европи младе генерације укључене и имају велике одговорности у многим покретима. Тако је и најбоље, свака генерација има ограничено време на располагању, након тог периода, моћ одлучивања би требала да буде предата следећој генерацији. Не могу да замислим маторца попут мене да се такмичи у уличној тучи са 25-годишњаком. Исто важи и за идеје. У Италији смо по том путању на дну лествице, јер до ових промена није дошло. Борим се са технологијом која није тако лоша за ултрас свет, ако се користи на прави начин
Мишљење о утицају интернета и друшвених мрежа на навијачки покрет?
Споменуо сам то у претходном одговору. Видим корист од друштвених мрежа и интернета. Све је у томе како се користи. Друштвене мреже се могу користити за организовање заједничких протеста или за дељење занимљивих тема. Повезивање је лакше захваљујући технологијама.
Видим велики развој скандинавске сцене. Исто мислим и за северну Африку. Они би могли бити следећи 'топ', за деценију или две, ко зна? Ипак, мој фаворит је подручје Балкана.
Имали у навијачом свету и даље правих пријатељства између навијачких група или све постаје узајамни интереси?
Нисам велики љубитељ ултрас пријатељстава. Више волим узајамно поштовање. Тек након година познавања, некога бих сматрао 'братом'.
Предности и мане навијачких група у Италији у односу на остатак европе?
Предност је што у Италији постоји огромна страст за фудбалом, чак и у малим градовима. Нешто што могу да видим само у Великој Британији и Немачкој. Недостатак, рекао сам раније, живот у прошлости превише држи и спречава развој сцене.
Договорене навијачке туче или спонтани сукоби. Да ли модеран фудбал, стадиони, групе, смањују могућност за импровизацију и спонтаност?
Вероватно сам међу ретким Италијанима који преферирају договорене туче. Док сам живео у Чешкој, видео сам својим очима позитивне аспекте ове опције. Није више време за импровизацију и спонтаност. Осим ако не планирате да вас ухапсе за час посла. Дуги низ година ултраси су владали и имали моћ да утичу на дешавања у фудбалу; насиљем на трибинама, прекидање утакмица... Данас фудбал више није исти спорт. Фудбал је постао бизнис, ту су ТВ права, огроман новац. То је шоу која не дозвољава прекиде, а насиље није укључено у њихов програм (осим ако је потребно да се одврати маса од стварних проблема). Ултраси имају прилику да наставе са покретом, да смање ризик и сачувају животе и будућност младих, да буду паметни и сами организују своју 'забаву'. Наравно, нека основна правила треба поправити. Видео сам огромну разлику између генерација хулигана. Изгледају ми сада као робокапови које смо некада сви мрзели. Више су машине, него људи.
Да ли си и у коликој мери упознат са радом навијачких група у Србији и какво мишљење имаш о навијаком покрету у нашој земљи?
Уживао сам у неколико посета Србији. Имам извесно разумевање за организацију Делија, којe ценим као једнe од најбољих група у Европи. Веома поштујем Рад, јер волим 'мање' групе, дивим се њиховој храбрости. Не знам много о Гробарима, али имам утисак да су Делије међу најбољима у Европи јер имају природног ривала, 365/365 24/24... Можда је мана покрета Србије недостатак противника, ја могу поменути још остале 3 групе, Фирма Нови Сад, Земун и Ниш. Али можда је то због мог слабог знања.
Гостовање репрезентације Србије у Ђенови. Битан датум за навијачки покрет у Србији. Какав је однос навијача у Италији према том догађају?
То је било контроверзно. Један део покрета је стао на српску страну, због саме организације гостовања али и због репресије са којом су се суочили после тога (неким момцима сам предложио најбољег ултрас адвоката). Друга страна је била увређена акцијом и схватила је то као провокацију. Међутим, нису прстом мрднули да је спрече или да се супротставе.
Мишљење о акцији Делија у Риму, какве мислиш да ће последице оставити на италијанску навијачку сцену и ромину трибину?
Не само зато што волим стил Делија, сматрам то огромном акцијом. Лекција једној од најбољих италијанских група и целом покрету: време је да се пробудите ако и даље желите да вас зову ултрас! Превише година у мирним водама, готово без акција, без адреналина. Превише мириних рекација на одлуке власти: забрањено гостовање без навијача, сектори отворени само за власнике картица... Ултрас који не ризикује није ултрас. Као и у претходном питању, ситуација је слична, две супротне стране: једна се диви храбрости, друга осуђује храброст.
Порука за крај?
Рекао сам више него довољно, надам се да ти нисам насмрт досадио. Будите паметни, прилагодите се ситуацијама, учините све за коначни циљ. Ако треба, боље је да се мало повучемо, за јачи јуриш...