Сами почеци навијања за Раднички датирају још из 1981 године када се у Осечини нашло преко хиљаду навијача Радничког, а такође и утакмице код куће биле су масовно посећене, тако да је стадион Крушика који се користио услед лоших услова на Петом пуку углавном био крцат и тражила се карта више. Године 1987 Раднички добија нови стадион и опет се враћа на Пети пук где се настављају многа занимљива дешавања и на коме се игра и дан данас. О броју присталица које су пратиле Раднички говори податак да су трибине које примају 500 гледалаца увек биле крцате и да је Раднички са трибина бодрило преко 1500 људи против Љига, а тај кишовити дан остаће заувек у сећању свих навијача Радничког. Тек у мају двехиљадите навијачи Радничког по први пут одлазе на утакмицу као права организована навијачка група, а априла две хиљаде прве настаје и име које краси и красиће још дуго нашу групу. Сасвим случајно, под дејством алкохола у кафани, човек изван свега тога упоредио је групу и њено понашање са дивљом телади, а реакција и масовно одушевљење остаће свима у сећању. Као и име и прва застава настала је спонтано, пар сналажљивих момака скинуло је наранџасту цираду са локалне продавнице, а једина фарба које се нашла је била плава, тако су настале боје групе, боје које постају препознатљиве на тифо сцени Србије и које постају временом и боје вољеног клуба.
Настанак групе није никад био повезан са успехом клуба већ искључиво као припадност граду у коме се и за који се живи. Група је настала у петом рангу такмичења а две хиљаде пете клуб је ушао у четврту лигу, у којој се и дан данас налази, тако да већ 14 година играмо исти нижелигашки ранг, за сада без већих изгледа за улазак у трећу лигу. Свакако да би евентуални спортски успех клуба дао ветар у леђа групи, али она је навикла да функционише без икаквих клупских успеха, тако да људи који је сачињавају свакако не зависе од резултата, већ су ту само из љубави. Свакако остаје жал што наспрам нас готово никада нема противничких навијача и што углавном гостујемо по селима, али наш клуб је ту где је и ми бољи немамо.
Да ли би сте издвојили неки период, сезону, утакмицу или акцију на коју сте посебно поносни?
Свакако најбројнија сезона у историји групе је 2010/11, тада је цео навијачки покрет у земљи био у експанзији, а наша група је редовно имала бројку у четвртој лиги каквој би данас завивидела огромна већина група на сцени, а на готово свакој утакмици је било садржаја у виду пиротехнике, кореографија итд. Једна од занимљивијих акција је свакако поклањање првих наранџасто плавих дресова клубу, од тада се једино такви и носе. Уз то, помагали смо угроженим суграђанима услед поплава, великих сметова снега и имали смо акције добровољног давања крви
С обзиром да је наш клуб сиромашан и да чак ни у оквиру Ваљева не заузима место које заслужује, било је ситуација где смо ми као група помагали његов рад и опстанак, а наши људи преузимали позиције које нико други није желео. Никада од клуба ништа нисмо тражили, одувек функционишемо самостално, чак је и сама група повремено своју енергију са трибина усмеравала ка клубу. Играчи су свесни колико значимо и односи су углавном добри. Из разлога што играмо нижи ранг, на домаћим утакмицама ретко када има превише полиције и то је један од ретких добрих ствари таворења у нижим лигама. На гостовањима ситуација је увек неизвесна, често се локалним шерифима морају показати зуби услед потпуно безразложне репресије са њихове стране.
Можете ли нам рећи нешто о вашем навијању на осталим спортовима?
Две хиљаде тринаесте је онсован наш кошаркашки клуб. Од тада, наша група бодри кошаркаше када год је у могућности, што значи на домаћим утакмицама и на битнијим гостовањима. Кренули смо од последњег ранга и наши момци су ређали успехе уз нашу подршку, која у акустичној хали посебно долази до изражаја. Уз то, навијали смо на ваљевским новогодишњим турнирима у малом фудбалу где се наш клуб појављивао.
Контакти постоје већ 7 година са групом Лидерс Теслић из Републике Српске, временом је тај однос прерастао у пријатељство. Постоје још неки контакти, али пошто они нису званични, нећемо их јавно помињати. Ривали су нам били Рајдерси, локална ваљевска група која је бодрила Будућност, али они више не постоје, као и Солунци из Лознице, који такође не постоје. Било је сукоба и са другим групама, али пошто њихови клубови немају додира са нашим клубом, такви сусрети нису превише чести.
Навијачки покрет у нашој земљи је, нажалост, евидентно у паду већ годинама. Не бисмо залазили у детаље зашто је то тако, већини активних навијача је то сасвим јасно. Постоје иницијативе да се стање среди колико је то могуће и да навијачи међусобно буду ривали, а не душмани. Ми смо увек за здраво навијачко ривалство и то је једини пут којим ће навијачки покрет у Србији моћи да стане на ноге.
ИНТЕРВЈУ КУРВАСРБ 2019