Годину 1968 (као и целу деценију 60-их) обележили су социјални немири.Омладина је желела промене на свим пољима, па се у складу са тим такво стање пренело и на фудбал.Људи су хтели да имају више простора, слободе и независности ван старих образаца који су им се наметали.
2. Да ли сте имали било каквих проблема са Ф.К. Милан приликом формирања групе ФДЛ, увођењем ултра подршке и сл. и ако јесте, какве природе су ти проблеми били?
У почетку није било никаквих проблема, јер су нас људи знатижељно посматрали.Они су настали нешто касније, након првих туча међу навијачким групама.
3. Како је ваша група била структурирана и на који начин су доношене одлуке?
Првобитно је о свему одлучивао савет од 15 људи на челу са председавајућим.Касније раних 80-их, млађа група (укључујући ту и мене) заменила је старије, трудећи се да спроведе у дело сваку одлуку коју би чланство прихватило на недељним састанцима.
4. Kолико сте имали чланова и колико је оних који су основали групу остало до самог краја тј њеног гашења?
Фоса је успела да окупи око себе 10.000 чланова (то се догодило само једне сезоне пошто се дешавало да сваке године људи долазе и одлазе), тако да практично нико није био констатно у групи од њеног оснивања до њеног гашења.Било је и оних који су само једну утакмицу посетили и то је то .. Ја сам стигао у ФДЛ 1971 године и ту сам остао све до распада, што значи да сам један од оних који је био деценијама уз екипу, веза између старије и млађе генерације која је остала.
5. Какав је био регрутни процес?
Није било неког нарочитог регрутног процеса.Чланове су чинили како они који су новчано помагали рад групе, тако и они који су били у првим борбеним редовима када би дошло до туче.Након неког времена појединцима би било омогућено да приступе затвореном кругу врха ФДЛ.
Организовали су се састанци сваке недеље и слата су писма онима који живе ван Милана.Такође, већ сам поменуо да је постојао затворени круг врха ФДЛ.Тај затворени круг чинили су људи који су се виђали сваке вечери.
7. Можеш ли да нам кажеш нешто о твојим незаборавним тренутцима са Фосом који ће ти заувек остати у сећању?
Било је неколико незаборавних тренутака.Први је свакако онај када ме је савет ФДЛ-а предложио за њиховог новог члана.Био сам веома срећан, јер тада је почео мој живот са групом ФДЛ (Фоса Деи Леони). Затим никада нећу заборавити финале купа шампиона против румунске Стеауе 1989 у Барселони, када су Фоса и Бригате повели 10.000 навијача уз перфектну организацију.Од тужних момената издвојио бих последњи састанак на коме је савет ФДЛ-а одлучио да распусти групу. Око 500 људи се тада окупило испред просторија фан клуба, певали смо химну ФДЛ-а и скандирали групи .. заиста тужан моменат! Што се осталих догађаја тиче, сећам се утакмице из маја месеца 1988 када смо победили Наполи и освојили шампионат, ту је наравно и победа против Јувентуса у финалу купа шампиона одиграном у Менчестеру, а не треба заборавити ни две победе против Интера у Лиги Шампиона.
8. Који је твој незаборавни тифо моменат?
Тешко је рећи .. Можда онај на утакмици Милан - Реал Мадрид из 1990 када смо победили 5:0 или градски дерби који смо добили са 3:2, а већ следећи изгубили 2:0.
9. Колико су у просеку износили ваши тифо издаци и колико је било потребно времена уложити да би све добро функционисало?
Годишњи износ којим смо располагали, да би група уопште могла да фукционише, био је јако висок (кореографије, трошкови пута приликом гостовања, транспаренти .. итд). Слично би се могло рећи и за уложени рад јер је јако пуно времена било потребно издвојити. Било је неколико група људи које су радиле различите послове (продаје карата, мајица, капа, шалова, организација гостовања, кореографије .. итд). Ево вам један пример: велика кореографија која је рађена за важну победу и освајање титуле у шампионату 1993 коштала је 4.000.000 лира (отприлике 1900 евра) и требало нам је око три месеца да је припремимо.
10. На који начин сте прикупљали новац?
Продајом материјала групе: шалови, мајице, налепнице и остало.
Било је и то јако много.Туча са навијачима Сампдорије у Понтецуронеу је једна од највећих, када су се наши возови сусрели на станици.Издвојио бих и сукоб са навијачима Јувентуса, након што смо се појавили у делу града који представља њихово упориште, затим било је инцидената са Роминим и Веронине ултрасима .. све у свему јако много насилних сцена!
12. Да ли сте имали блиских веза тј да ли сте заснивали пријатељства са осталим италијанским групама? Да ли су ове везе и контакти остали актуелни и данас?
Ја лично сам имао доста пријатеља међу навијачима Торина, Роме, Ђенове, Болоње (са некима од тих момака сам и дан данас у контакту). Што се групе тиче и њених пријатељстава она су се мењала током година: пре смо били у добрим односима са Ромом, Ђеновом, Торином, Болоњом .. а данас само са Брешом и Ређином.
13. Какве сте политичке акције имали ван трибине? Да ли сте имали било каквих веза са милитантним групама које су оперисале у Италији?
Ја сам одувек био левичар.Али италијанска левица (нарочито у Милану) нажалост никада није разумела феномен'' ултраса'' и могло би се чак рећи да се дистанцирала од њега.Због тога није ни било прилике за неком већом политичком акцијом.Међутим последњих година пред распад ФДЛ-а, неке групације су почеле да одржавају контакте са нама; опет наглашавам да ми нисмо били присталице тога да се политика појављује на стадиону.
14. Да ли је ФДЛ икад протестовао против Берлусконијевог власништва над Миланом?
Било је протеста, али су разлози били фудбалски, а не политички.
15. Да ли мислите да и даље има места политици на трибинама?
Свакако да има места.Штета само што ће у већини случајева десница бити та која ће деловати на трибинама.Једноставно, десница је изгледа много боље разумела потенцијал ултраса и начин на који се може агитовати на стадиону.
Све до почетка 90-их односи су били одлични, делили смо са њима апсолутно све (неки од мојих најближих пријатеља које знам преко 30 година су чланови БРН укључујући и моју супругу!). Након 90-их пријатељство није било на завидном нивоу, али смо и даље били у колико толико коректним односима све до нашег коначног распада 2005.
17. Како сте се осећали када су се ФДЛ распали? Мора да је остала велика празнина у вашем животу? Шта раде и чиме се тренутно баве чланови ФДЛ-а?
То је био веома болан тренутак у мом животу и да, тачно је .. осетио сам огромну празнину. Милан ми не недостаје толико, колико трибина, цео тај колорит и наравно наше дружење.Чињеница што смо сви заједно изашли из свега тога, помогла нам је доста.Пријатељи ми много значе, наставили смо да се виђамо и ван фудбала.На неки начин однос са неким људима постао много интензивнији него пре .. укратко дружење нам је много помогло да пребродимо тај догађај.
18. Каква је ситуација данас са осталим групама у Италији?
Како видите наредне месеце и године које долазе? Неки италијански ултраси су истакли како ће уколико'' Тессера'' буде узела маха, основати своје фудбалске клубове у италијанским нижим лигама.
19. Мислите ли да ће се ово догодити и како ви гледате на све то .. да ли подржавате акцију?
Ситуација је веома лоша.Нови закони деструктивно утичу на неколико навијачких група које негују тај стари ултра стил навијања, док су се остале групе препустиле бизнису.Не видим светлу будућност нажалост. Што се овог другог тиче, сматрам да нема никавог смисла креирати неки нови клуб поред оног за који сте одувек навијали.
Ево шта кажу они сами о својим почецима у књизи "Nella Fossa dei Leoni":
"Тачан датум оснивања групе није могуће утврдити, јер се радило о спонтаном окупљању навијача, које се временом све више ширило.
1968. године једини клуб навијача где је било неког дешавања, барјаци и навијање,били су Fedelissimi, али су били стационирани на доњем нивоу где су скупља места, тако да су групе младјих навијача почеле да се окупљају изнад Рапе 18 (ограда изнад улаза) на горњем нивоу, где су улазнице биле јефтиније.
Нисмо успели да сазнамо ко су били први који су изабрали то место, али је сигурно, да су то место из недеље у недељу попуњавале све више групе нових младјих навијача (друштво из краја или из школе, пријатељи пријатеља, итд...), тако да се то првобитно језгро утопило у ту масу и временом нестало.
Многи од њих су носили дрес Милана (материјал сличан вуни и танке пругице), доносили су барјаке и кесе пуне исцепканих папирића које су користили као конфете.
Одлучено је да се да име овој групи и изабрано је име ФОСА ДЕИ ЛЕОНИ (врло вероватно да га је предложио Умбо), што је био надимак за једно старо игралиште на коме је играо Милан (значење "јазбина лавова", "лавља пећина"), а у прилог тој одлуци је било и само место за стајање које је изабрано, јер када би се изашло из улаза на трибину, стицао се утисак да се улази у лављу пећину...
Вреди се сетити неких младића из тог времена, Аверардо Драгони, Марко Гуера,Карло Николози и пре свих Умберто Калца, који је 1972. постао председник клуба. Умбо је био и остаће заувек наша чланска карта број 1, иако нас је нажалост оставио 1996. године.
Њему и свим друговима са трибине (не само оним који су припадали Фоси) који су нас у медјувремену напустили (Рино, Тамара, Ренцо, Лућано, Маледето, Скиапа, Спуња, Иван, Енцино Боси, Ронки, Пећиз, Дикс, Мартело и сви остали), желимо да посветимо ову књигу.
Да се вратимо на нашу хронологију почетака групе.
Првобитној постави су се врло брзо придружили Стефаниа Манцоти, Ракеле Бианки, Дјанкарло Капели (Бароне), Дјани Кастиљиони.
Урадјен је први транспарент, који је цео био шивен и коштао нас је 5000 лира. На једном од својих првих гостовања, у Вићенци, по страшном снегу, транспарент је оштећен при покушају да нам га поцепају и униште.
Ова епизода је довела до тога да смо упознали Меацу, председника асоцијације свих клубова навијача Милана, и председника Милан Клуб Форланини. Баш са њима је остварена добра сарадња, ишли смо заједно на гостовања и имали састанке у њиховим просторијама, у улици Мећенате."
Много спонтаности, никакви извори прихода, само велика воља , страст без граница и идеја да се направи нешто ново и врло различито од тодадашњег традиционалног навијања и то по свим аспектима, подразумевајући и оне најекстремније, без правог знања шта ће се изградити, најбоље карактерише то време. Заједно са малобројним групама које су настале у том периоду, настао је феномен који се све више ширио и који је каснијих година добио на важности, све до тога , да је тако рећи постао једна врста "начина живота", прави и својеврстан менталитет (термин који је почео пуно да се користи у данашње време када се говори о ултрасима), важан моменат за омладинску културу у наредних 30 година које су следиле.
Идеологија ултраса, ако тако може да се назове, у то време је била много другачија од данашње, иако без двојбе постоје заједничке тачке.
На трибини у нашој групи нису постојале политичке тензије које су карактерисале читаво друштво у то време. Чак и они медју нама који су били политички острашћени и активни, остављали су своје идеје испред стадиона, тако да је трибина била потпуно слободна зона, на којој су различита мишљења ускладјивана у име интереса клуба и групе и то је карактеристика коју смо успели да одржимо до последњег дана.
Туче су сегмент мало важан за ултрасе из тог времена, макар у првом периоду, али већ почетком 70их, почиње прогресивно да се размишља о тучама са другим групама. Средином 70их, на Сан Сиру већ почиње мода да се прошета горњим нивоом, како би дошло до физичког контакта са противничким навијачима.
Удруживање иза заједничког транспарента, првобитно је имало само кореографску функцију, као место где ће се сјединити многобројни црвеноцрни барјаци расути по целом стадиону, тек касније долази аспект јединствене громогласне подршке и певање.
Потребно је рећи да су сви припадници групе јако млади, просечна старост ултраса је измедју 15 и 18 година, и јака је идентификација са групом. У прво време, носи се парче црвеноцрног платна на коме белим словима пише "Фоса деи Леони", како би се разликовали од свих осталих.
Тих година, железница је организовала специјалне спортске возове за навијаче који су путовали на гостовања.
Када се путовало аутобусом, и у то време место поласка је била пиаца Обердан.
У то време, мода на стадионима је била испаљивање ракета, и тако за време једног путовања возом, Ромито улази у један купе са ракетом у руци, али се она нехотице сама активира и настаје паника, пробушени капути и на крају смејање.
Треба истаћи да гостовања у прво време нису била проблематична, чак шта више, домаћини су често гледали на госте са симпатијама, туче су биле врло ретке, максимално се све завршавало са шамарима."