Зовем се Лоренцо, идем на стадинон од 1973. године и од кад знам за себе у ултра сам покрету, сада као бивши АС Рома ултрас.
Данас имам 55 година и адвокат сам, још увек идем на Курву Суд са млађима. Ја сам вам старија њушка, може се рећи.
То је дефинитивно најбољи део мог живота, посебно у 80’
и 90’, чак сам се и у 00’ годинама добро забављао. Били сте слободнији, закони нису били тако ригорозни као данас и све је било више људски, такође је фудбал био више људски.
Закон стадиона је увек исти, почнете да идете са оцем, затим идете сами и покушавате да научите из онога што видите. Почињете од задњг реда и, ако сте истински навијач, можете стићи у први ред . То се мени догодило.
Нисам се никад покајао, срце и мисли су исте као кад сам имао 18 година. Ја сам рођен вероватно пре вас који ово читате, ви морате да прихватите нову ситуацију. Морате пренети добре вредности млађим ултрасима. Они су за мене хероји јер се морају сналазити и кретати у ситуацијама које се у нама непознaте и којих није било у протеклим деценијама.
- Да ли можеш да издвојиш неке за тебе кључне моменте у историји Ромине трибине и опишеш њихове даље последице на трибину?
Толико је кључних тренутака да се тешко можете сетити свих. Наравно, 11. марта 1973. године, то је историјски датум, јер су тог дана (дерби) навијачи Лација напустили Курву Суд. До тада су ако нисте знали навијачи Лација такође стајали на Курви Суд, јер је одатле био ближи тунел са играчима. Од тог датума навијачи Лација прелазе на Курву Норд, а ми остајемо на Курви Суд. Затим је уследило убиство навијача Лација 28. октобра 1979. године, ракетом испаљеном са Курве Суд. Овај случај је имао озбиљне последице, осим хапшења, Команандо застава Ултра Курве Суд била је забрањена дуги низ година. 80’ године миришу на насиље, ромини ултраси су били дивљи и масовно се ишло на гостовања. Још увек се сећам потписа на возу "ЦУЦС Рома уништава", била је то реалност у то време. Онда је дошао модерни фудбал и све се променило али ромини ултраси и даље имају врло добру репутацију, знајете Рим је велики град и тешко је уништити покрет у њему.
Као што рекох 80’, 90’ па и 00’ година смо били топ. Навијачи Ливерпула су Рому описали као италијански Милвол. Најслабије су сигурно 10’ и 20’ , због различитих технологија које се користе на стадиону. Добијете забрану за стадион од 10 година због глупости.
Ако говоримо о подршци, 80’ су биле најбоље. Али у то време ниси имао Ајфон и друге разоноде. Имали смо само Рому.
Са последњим сином, он сада има 13 година. Могу да приметим да он има превише других занимација, иде са мном, наравно, зато што сам му ја отац и он је прави млади навијач. Али капирам и схватам да има толико "кул" ствари по њему које треба урадити, а не остати на трибини стадиона са CCTV камером уперном њему директно у лице.
- С обзиром на твој навијачки стаж и искуство, да ли може да нам опишеш Ромину трибину и њену организацију пре него што си постао активни навијач - у време када си био најактивнији као навијач - и у данашње време?
Активан сам ултрас још од своје 13’ године (нормално тад сам био још мали) али организација је још тада била савршена. Не могу да причам за време пре тога.
Савршено је и данас, али разлика је у томе на пример што се некад на стадион ишло 5, 6 сати раније, сада улазите пола сата пре почетка утакмице. Данас имате много више ограничења него некад, тако да имате и много мање простора и посла. Али ако се нешто ради и организује, на пример на дербију, ту не могу да нађем неких разлика. Много ултраса се јако брзо активира и сви покушавају да помогну.
Знате, друштво је уништило све. На пример, путем нашег веб сајта имао сам дуги низ година прилику да нешто паметно напишем и усмерим млађе шта је исправно а шта не. Многи ултраси су одрастали читајући те приче, пратили су их и ултраси из целе земље а и шире. Онда је дошао Фејсбук и сви су се концентрисали на његове "лајкове". Дакле, више се није могла ширити права идеја са нашег веб сајта и права прича се свела опет једино на трибину, кафану и улицу. Разговори увек постоје и "старији" ултраси увек имају последњу реч о смеру који треба следити. Али не морате бити нужно "старији" јер млади момци добро знају шта је исправно а шта не.
- Шта сматрате највећим успехом, а шта највећим неуспехом ваше трибине?
Највећим успехом, кад је реч о подршци мислим да су кореографије 80’ година направиле велики успех и искорак, нико није био навикнут да ради такве ствари у то време. Што се тиче других ствари, верујем да је то наше гостовање на Олд Трафорду у Манчестеру 2007. године. До тада на једном месту нисам видео наш бољи састав.
Највећи неуспех је кад нешто пође по злу. У првом дербију након освајања скудета 00/01, није нам успела кореографија. Било је то поражавајућа чињеница за нас у то време. Што се тиче других ствари, понекад су ромини ултраси имали потeшкоћа са ултрасима Лација. Било је периода па и деценија кад нам нису представљали никакав проблем али након тога морам признати да су направили добар посао и да нам није било нимало лако.
- Како се ваша трибина а и уопште навијачки покрет у Италији носи и штити од промена у друштву и да ли и у коликој мери то све утиче на њу?
Веома је тешко, из разлога које сам већ навео. Верујем да ултраси пре свега морају да буду заљубљеници у свој клуб, већи од осталих. Ово је кључ. Мора да зна историју клуба и навијача. Са таквим личностима можетe се супротставити свему на овом свету и очувати праве вредности и идеале.
- Сведоци смо промена у систему вредности и интересовања код млађих нараштаја, како се носите са тим и како успевате да привучете млађе на трибину и усмерите их на прави пут?
Верујем да најмлађима мораш дати неку обавезу и одговорност. Лако се тада примети који млад момак је ту добар. Знате, морате проценити његове могућности. Може бити не насилан, али савршен за смишљање кореографија и застава, с друге стране може ћутати током целе утакмице али може бити веома корисан у другим ситуацијама. Они су наша будућност, ако сте "старији" ултрас једноставно им морате рећи која су наша правила понашања, а онда их морате пустити да се слободно изразе у мерилима тих правила навијачког покрета.
Без профита, само страст, одрицање и пријатељство. Да следе идеале, да чувају свој град и да воле свој клуб. Морате имати свој став. За мене се не може поредити да се пробудим у четри ујутру и да одем на гостовање 800км, и вратим се кући након што смо изгубили са 0:4, са неким уласком у неку дискотеку или слично, нажалост већина мисли другачије. Вероватно смо на погрешној страни, али срећни смо што смо тамо. Можда последњи романтичари. Или можда последњи љубитељи наших градова.
Не иде у добром смеру, јер не постоји заједничка линија. Главни проблем је за мене новац. Ултрас није посао, то је страст.
- Политика на трибинама у Италији је увек била јако изражена а то није заобишло ни вашу трибину, какви су твоји погледи на то?
Трибина је огледало града, оно што се осећа на улицама осети се и на трибини. Проблем није политика трибине већ политика од трибине. У овом последњем случају навијачи издају своје фудбалске идеале за идеале политике.
У 70’ годинама Рим је био више оријентисан ка левици, ал на трибини
ЦУЦСа је било доста момака десничара. Када смо имали проблем 90’ година са имигранитма било је тешко избећи неке песме и заставе на трибини. И тад смо имали врло добар период и такве ствари су се ставиле по страни. Свима је било чудно и нису могли да разумеју како један мегафон држи момак који је десничар а други момак који је левичар.
- Однос навијача Роме са навијачима Динама из Загреба и Панатианикоса, на којим основама су базирана та пријатељства?
Прошло је време пријатељства трибина. На Курви Суд имамо много ултра група и контаката са другим групама је много. Није као у прошлости. Али кад друга група са трибине има добре односе са групама из друге земље остатак трибине то поштује. Дакле знам јако доста о Загребу, Панатинаикосу, Атлетико Мадриду, неке мање групе имају контакте на пример са Саутемптоном. Данас је то све више индивидуално.
Нема то више никакве везе. На пример Аталанта је дугогодишњи пријатељ са Тернаном која је из централне Италије, такође ми имамо симпатије са Удинезеом, Сампдоријом, Пармом. То више није географска ствар.
- Ривалитет са Лацијом, како је могуће да се ретко дешавају сукоби између ваших навијчких група с обзиром да сте из истог града?
Знате, у Риму ултра покрет није као од пре неколико деценија. Ултраса је прилично мало и сви се знају. У граду има три милиона али не могу да кажем колико ту има тачно правих римљана. Такође, на дан дербија је прилично немогуће учинити било шта.
- Kоје навијачке групе у Италији посебно ценеш и издвојио бих их од других и по који основама?
Верујем да су осим Роме наравно, Наполи, Аталанта, Лацио, Милан и Верона и даље добри. У неким приликама и даље могу да се појаве у великом и квалитетном саставу. Није као у прошлости али за наше прилике су добри.
- Репресија над навијачима у Италији, какве су последице картице оставиле на навијачки покрет у Италији?
Изгубили смо генерацију због тога. Знате, много година ултраси нису посећивали гостујуће утакмице. И знате да се права екипа углавном на таквим утакмица и ствара. С друге стране, ово је поново сабило покрет под једну заставу. Може се рећи да је пројекат владе пропао, чак и ако су се појавили нови системи контроле навијача.
Да, покушавам да пратим. Али је јако тешко јер има превише извора. Верујем да је Источна Европа заправо врло тврд терен за сваку навијачку групу. Србија, Хрватска, Пољска, Руска, Грчка. На овим местима није лако.
Морам да кажем да не волим договорене туче које су прилично честе у Источној Европи, више волим спонтаност.
- Да ли си и у коликој мери упознат са радом навијачких група у Србији и какво мишљење имаш о навијаком покрету у нашој земљи?
Имам јако добро мишљење о навијачком покрету у вашој земљи. Групе су добро организоване, можда због свог животног искуства, људи су јако фанатични према својим клубовима. Много ми се све то свиђа. Ово је утисак који имам одавде. Волим лудило и ово морам рећи, српски ултраси су јаки момци.
Такође је подршка невероватна, не знам добро законе у вашој земљи, али свакако мора да се доста трудите да то све буде на том нивоу. Поштовање.
- Порука за крај?
Ултрас је стил живота и верујем да је ова реченица у вашој земљи одлично прихваћена.