Сећам се прве бакље коју сам набавио. Било је то давно. Клинац... гледам је и не верујем. Сео назад у двае'ес тројку, држим је у џепу од јакне, не пуштам. Шта сам је све видео у глави док сам се возио назад у крај...транс, лебдим, слике само пролазе. Долазим у крај, и пре него што ћу да се нађем са ортацима, идем у неки штек да је лепо и сам погледам. Као да држим злато, нежно и пажљиво је посматрам, окрећем, гледам. Отварам да је помиришем, нови мирис који ме тотално обузима, и кога нисам заборавио до дана данашњег. Одлазим да се нађем са овима... они занемели. Исте вечери смо како смо знали и умели набавили још пара, и сутра купили још. Како дочекати следећа два дана до текме. Стоје ми у соби, сложене, поређане на специјалном месту. Колико пута сам их узео да погледам још нешто, не знам ни сам. Дошла текма, одосмо на стадион, док сам их делио ортацима... тишина, озбиљност, одговорност. „Палимо после гола, будите спремни!“, наређење стиже... и крећемо у битку, нема преживелих! „'Ајде бре дајте јебени гол!“, више мислим у себи, него што певам, али чекам. Навијам, стрпљив сам, али хоћу да пукнем од ишчекивања. Држим руку у џепу, не пуштам је, ниједном нисам тапшао кад је ишао део песме са рукама...боли ме курац! Шанса, утрчава овај са леве, сам...ево га...крећем да је вадим...кад офсајд. “Јебем ти матер судија!!!“ дерем се на њега, јебеш гол него због бакље... хоћу да експлодирам. Ипак, за пар минута добар напад, овај даје гол...“Хвала ти Боже!“, вадим је, руке ми дрхте...скидам поклопац,пар покрета......“ПППФФФФФФФФФФФ....!!!“...екстаза, делиријум, срећа, седмица на лото-у, благостање, 7. небо, скидање мрака, свршавање...Видим само како светли, около све црвено, бука, рај, дим, пепео, а као звезде да падају. Рупа на јакни...боли ме уво, купићу нову. Омамљен, гледам како гори, сјај ме заслепљује, не видим ништа... само њу како лепо гори. Минут...ког се и дан данас сећам, и поново доживљавам сваки пут. Шта каже Википедија? Бакља је пиротехничка направа која хемијском реакцијом емитује јарку светлост и топлоту, без експлозије. Користи се за осветљење и сигнализацију у војној и цивилној употреби...блаблабла...али прва асоцијација за реч бакља када споменеш човеку је...о чему и највише пише у самој Википедији...цитирамо: Бакље се најчешће користе у Европи и Јужној Америци на фудбалским утакмицама у циљу побољшања атмосфере на стадиону. Највише се користе у земљама Шпанији, Немачкој, Швајцерској, Србији, Хрватској, Италији и Француској, где ватрени фудбалски навијачи, који се називају „Ултрас“, их пале на почетку, после гола, или на крају када тим победи. Ето...
Већ много година се пале бакље на стадионима широм планете. Познато је да је уопште пиротехника још од древне Кине редовна појава приликом прослава разних празника, догашаја и свечаности. И дан данас ватромети и остала пиротехничка средства отварају и затварају разне светковине, манифестације, концерте. Као и други, и навијачи су нормални људи, и такође воле да виде на својим фудбалским свековинама мало визуелне представе, па су и сами почели да користе пиротехнику. Почели су јужноамериканци, али су европљани открили Америку. Италијани су од ње направили уметност, и ето како је доспела и у википедију као јеан од најупечатљивијих симбола навијача. На сваком континенту где се навија, ту горе и бакље. И Ескими не јебеном Северном полу да играју фудбал нашо би се неки који би упалио бакљу. Јер једноставно улепшава цео догађај и доживљај. Важна утакмица, твој тим даје гол...ерупција радости, за секунд све око тебе гори, маса која скаче, експлозија звука и боје заједно укомпонована још више улепшава тренутак и реже га меморију. Тај феномен, бакљада... која спаја све навијаче у један глас, тера их да још гласније запевају, јер када горе бакље, то се зна...мора да грми! Навијње док горе бакље на трибини... невероватан осећај, то сви знамо. Тај коме се то не свиђа, тај је будала, без љутње.
Опет, не поричемо да се понекад претера, и да се бакља може искористити не само за оно због чега их највише и палимо. Бићемо искрени, јер је проста чињеница да их навијачи злоупотрељавају понекад. Јебига, нико и ништа није савршено, па ни бакља. Међутим, то није разлог да се због ње завршава у затвору, само зато што си је упалио на утакмици, и зато што представља нешто што ти је урезано у живот. Навијачи без бакљи...па јебем ти живот! Па макар лежали пуна три месеца... опет ће се палити, то знају сви. Поготову у фудбалски не толико развијеним земљама, где атмосфера коју навијачке групе праве, много више привлаче људе него сам фудбал, а велики удео у свему томе има и наравно...
Сетимо се легендарног Звонка Михајловског:“... и играчи славе водећи погодак зајдно са навијачима на трибини, где сада гори на десетине „бенгалских ватри“. Сјајна атмосфера зар не!?“
Сјајан коментатор!
Фудбал без бакљи?! Ма важи... то није фудбал... #НИН